Indigo je moja sudbina

Plavičasta svetlost kojom je zračila, obavila je prostoriju. Svi koji su u prvi mah mislili na nju, plava boja je bila njeno obeležje. Sanjala je noćima beskrajne vode, bistre plave svetlosti koja se prostirala daleko, letela je svojim krilima i hodala po oblacima. Niko joj to nije mogao oduzeti.

Najnovija istraživanja govore o tome da su se dvedesetih godina prošlog veka na svetu pojavila tzv. „indigo deca“...deca plave čakre i svesti velikih umova. Poput reinkarnacije umrlih ova deca su znala tačno kada i gde da budu, posedovali su svoju volju i nezadrživost duha. Većina njih je tvrdila da su izumrla bića, ili bića koja su plod najlepših maštanja, niko im nije verovao.

Ona je znala...znala je da se u tom trenu njenog rođenja, nešto na nebu otvorilo. Nikada nije ni pomislila da uvredi Boga da je ona ta svetica, taj anđeo, ali svakako nije jedna od zemaljskih bića. Mesec ja predstavljao za nju izvor energije. Zrak satelita koji joj je ulivao snagu poput Sunca koje uliva snagu biljkama.

Potkrovlje je bilo osvetljeno mesečevim zracima, milovali su drveni plafon sa kog su flamingosi pre par dana odeleteli. Milovala je ta nežna srebrna svetlost, ulazila u pore njenog lica i plavih, tužnih očiju.

Opet su je povredili. Kada će oguglati na te stvari, kada će postati zadovoljna svojim svetom, svojm maštom i drvenim nebom srebrnog sjaja? Bila je lepa igra sa flamingosima, ali su morali da je napuste....morali su da idu do tih svojih izvora i da je ostave da sama razmisli o svemu. Vratiće se oni kada vide da je naučila sve lekcije, da sa njom prave snove i večeri, da lete i trče tim golim nogama, ali slobodno...bez stida i srama.

Prva lekicija je počela...shvatila je da je indigo dete i da će kroz svet morati da korača u tim teškim, ali odabranim cipelama. Njena aura je bila svetlo plave boje, ali je to mogao videti samo neko, neko poput nje, neko odabran...nije još naišla na nekog takvog.

Samoća je prvi korak, osamljenje i oni trenuci tišine kada ostaju samo misli i naša osećanja, kada se drugi ne mešaju i kada dolazi do najvećih otkrića o unutrašnjem Ja...moje Ja, tvoje Ja, naše Ja...bitno ga je pronaći...pa makar i pomislili da smo anđeli, demoni, sami sveci tek sišli sa neba!

~Ništa me nije sramota~odzvanjalo je noćima.

  

Koprcao se dan kao i svaki drugi. Nizali se meseci, sati, prošlo je već pola godine od kada je shvatila ko je, od kada je našla cipelicu, flamingosi se nisu vratili...još ih nema.

Dok sluša korake, jake, besne korake, ljudi koji hodaju ulicom, procvetalo je drveće, ozelenelo, skoro pa i ne vidi te ljude na ulici, ali još je sama u zamku. Drveno nebo je nekako postalo sve manje, svakim danom kao da se spuštalo po santimetar, kao da se ugibalo pred njenim očim, ali nije to mogla da spreči. To je taj neopisivi osećaj, kao da su nam ruke vezane a srca zakočeno, znamo šta mislimo, znamo šta hoćemo, ali ne možemo da se pomerimo. Sa očima suvim, presušenim od suza, peckalo je lice. Imala je male plave tragove ispod tih krupnih očiju, male tragove umora, slomljena od misli. Skoro se nije smejala jako, glasno, da trešti cela soba...a to je bila ona, glasna, jaka i ozbiljna u isto vreme.

Mislila je da je njen svet poput amfibije, pola u u pravom svetlu, pola u zamišljenom. Želela je da takav i ostane...

Iz knjige "Flamingosi sa Marsa"