Duga ili dan kada je upoznala M

Tog meseca kada ga je upoznala osetila je da taj stisak ruke, iako pomalo pijan, značiće nešto...biće nešto bitno.

Tog dana je posle videla dugu, na Novom Beogradu je padala kiša. Februar je bio neobično topao, a kiša je padala po njenom kaputu. Samo je stajala i gledala u nebo, uvek gleda u nebo, odatle očekuje odgovore.

Ostali ljudi okolo su fotkali perfektan polukrug i sve nijanse duge, zaista je bila kao skoro nikada, svaka nijansa se prelivala a kraj joj se nije video. Samo je gledala u nebo i divila se dok su blage kišne kapi padale po njenom licu.

Bio je tek kraj februara. Mislila je da li i on sada vidi to, gleda li u nebo, ili je obuzet životom kao i svi oko nas. Mislila je zašto baš sada? Zašto sada da ga upozna, uskoro odlazi...

Koliko je bitno da nađemo onog pravog? Koliko je zaista bitno to, ili je bitnije da budemo svoji, da nađemo pravog sebe. Da postanemo sami sebi pravi. Možda nam je neko ubacio taj osećaj da moramo da nađemo svoju polovinu kao na neki beskonacni, zauvek zapisani životni poziv, ali zapravo je samo skretanje sa mnogo bitnije teme - šta i što smo MI sami sebi. Mi tj JA.

Šta je onda ljubav? Ljubav je rešenje za sve. Šta je onda stras? Strast je deo ljubavi...a šta ako nema strasti, da li onda ljubav umire? Gde odlaze sve te umrle ljubavi...a gde odlaze one koje se nisu mogle ili smele desiti? Da li ih recikliramo kao plastiku, ili ih puštamo da žive svoj život van nas, ili nas ipak sačekaju u nekom drugom životu. Koliko samo pitanja!

 
Daljine u nama, daljine van nas, one milimetarske u nama, one kilometarske van nas, stvaraju neke nevidljive niti koje nas vezuju. Što smo dalji od ljudi, neki put, bliži smo sami sebi.

"Flamingosi sa Marsa"