Kako sam naučila da me baš briga!?

Kako sam naučila da me “boli dupe” ili ti kako sam načula da se skoncetrišem na bitno? I zašto? Sedim danas u i svo(o)m sopstvenom naporu da ostvarim najbolji potencijal i iz sebe izvučem naj naj – ostajem nema, bez energije, rezultata i najgore potpuno prazna. Pitam se zašto se osećam tako? Sve radim „kako treba“? Potegla sam sve moći sopstvenog uma i tela, uplela sve sile ovog sveta da mi se umiloste i molila se, sanjala, trčala, sedela, meditirala, pazila šta jedem i u svemu tome zaboravila da sednem i opustim se tj. OTPUSTIM svoje želje i snove. Kao priča o ljubavi i metaforičkoj ptici koju ako stegneš prejako ubijaš a ako olabaviš ruku ode ptica svojim putem. Eto! Zaboravila sam da mi postane nebitno koliko i da li imam nešto, da ja ustvari ima sve, to da je danas danas i da sam ja sada i ovde...ma zaboravila sam najbitnije i najsigurnije od svega, da sam sada i ovde i da se taj momenat, sa kim kod bila, neće ponoviti. Da volim sve one trivijalne radnje poput disanja, mirisa i ukusa, osećanja spostvenog tela i grča - u kome se moje telo očigledno nalazi jer ne prestaje da me boli. Zaboravila sam ono najbitnije a to je upravo da ZABORAVIM! I eto samo od sebe javlja se odgovor (ja ne verujem u samo od sebe i slučajno ali nazovimo to tako). Brzinom kojom su se moje misli kretale tako se kretao i moj stomak, i moja krv je tekla toliko brzo da sam osetila kao da me obuzima neka toplota – i odjednom, da stani, nezaboravi da zaboraviš sve to što si radila – da otpustiš i daš vremena svemu. Najveću energiju zapravo trošimo pokušavajući da dokažemo svom superjakom EGU da smo bolji, jači, lepši, vredniji, posebniji i sve radimo ne bi li se on nahranio. Dnevna doza savršenosti i „bez mana“, pohvala samom sebi, tapšeći sopstveno rame, jer „ko će drugi ako nećemo mi“. Tačno, zdrava doza tapšanja i ljubavi prema svom ja je super zdrava, ali velika je razlika izmedju ljubavi i tapšanja sopstvenom egu. Taj deo će ipak svako sam za sebe morati da pronađe, mada duboko u sebi svi znamo kad šta radimo, osetimo mi to. Tako tapkajući svog gladnog, jakog i nezasitog ja - ega, zaboravljamo da time potvrđujemo da je sve što hočemo zapravo plod njegovog igranja i gladi za POHVALOM, da ostvarimo sve što smo zamisli SADA I OVDE i uvek ali uvek baš onim što trenutno nemamo. I eto najednom, dok levom rukom naručujem drugu kafu, iako sam rekla da sebi da moram da smanjim, moram ovo i ono, ovu kafu posvećujem sebi i ovog puta ne hranim „smarača“ već sve svoje snove i želje šaljem da odu tamo gde se od njih pravi stvarnost.