Poglavlje II Let je pad, pad je let ...

Trzaj polomljene žice na gitari, trgla se. Odakle li je dolazio taj tup zvuk. Miris timijana, ma umislila je. Sunce je zasijalo na njeno bledo lice i otkrilo tragove muka od zamišljenih slika...cela noć je bila san. Kažu da san traje par sekundi, a da se za to vreme može odigrati čitav scenario, čitav jedan film. Proživela je i to! Flamingosi su je napustili, samo su se nazirale roze zvezdice, kako da su nestali, gde li ih je izgubila...Sigurna je da nisu otišli svojom voljom, neko ih je oterao. Kafa na stolu, prva jutarnja cigara i misli...najgore su kada je sama sa sobom. Crvena cipela joj je inspiracija, želela je da joj pronađe par. Sanjala je o njoj! Pre nedelju dana šetala se pored reke, brodovi su urlali, kao nikad pre...i ugledala je na sred ulice, napuštenu malu crvenu cipelu. Ko li je mogao da izgubi tako jedan lep detalj, kako se to desilo. Uzela je pažljivo mali detalj i držala je u ruci kao da gleda u neku čudno biće, kao da gleda u mali napušteni trag nečijeg života...htela bi da je vrati vlasniku, ali ne zna čija je. Odnela je kući, stavila na sto i počela da piše. Priča o napuštenom delu srca, maloj crvenoj cipeli izgubljenoj na keju. Ma ko će joj poverovati? Let je u ovom trenu počeo...zbližila se prekinutom žicom na toj gitari i osećala onaj čudan bol u stomaku...stezala je ruku, znoj je kapao sa čela...nešto je dolazilo! Poletela je, hiljadu i jedan trenutak je letela i pala, pa opet, ali let je bio jači. Poput male iz Oza, htela je da obuče tu crvenu cipelicu, ali joj nije bilo para...gde da ga traži? Mislila je moža da nađe i drugu polovinu, a onda prošeta te lakovane lepotice, poleti i ode do te zemlje koja je zove... Danima je tumarala, tražila, kej je bio sve puniji ljudi, lepo vreme, svi su izmileli, al druge cipelice nigde i to one male, crvene. Let je postao pad, al leteti lepo je leteti...ko zna gde joj je par nestao? Vratiće se, znam...doći će, samo je vreme stajalo...teško je čekati, al znam da će je naći! ....