Odelo (ne)čini čoveka

                             

Da li ste se ikad pitali, kako bi na vama stajalo Armani odelo ili Guči donji veš? Da li vam je to bitno?

U životu se stalno uplićemo u razne situacije, neke lako rešive a neke ne. Pri rešavanju takvih situacija pomažu nam drugi ljudi, ali u današnje vreme, gotovo nezobilazni, materijalni status. Kako se okrenemo, u autobusu, na poslu i u svakodnevnim situacijama sve više nam treba novac i nažalost novac je postao predmet koji upravlja nama, našim životima, umesto da bude obrnuto. Mi smo ga stvorili, proširili njegovo poimanje i dali mu status visoko rangirane materije. Da li parama možemo kupiti sreću ili ljubav? Verovatno ne, mada bi nažalost mnogi rekli potvrdno poistovećujući ljubav i sreću sa stvarima ili predmetima.

Da li odelo čini čoveka? Šta li o tome misle obični prolaznici u Knez Mihajlovoj ulici, prepunoj novih brendova i «odela» sa gotovo nepristupačnim cenama.

Status u našem društvu je postao opšte poznat pod parolom «koliko para, toliko muzike», što ukazuje na sve ružniju sliku o nama samima. Kultura nam se sve više svodi na gledanje TV-a, kupovinu piratskih filmova, slušanje turbo-folka i «zabavne» muzike, a sa druge strane bioskopi se gase, pozorišta posećuju samo stari znanci, a o operama i ostalim, kako bi naš narod rekao, «dosadama» ni da ne govorim. Kafići rastu kao maslačci u proleće, a ljudi u njima sve više provode svoje dragoceno vreme. Biblioteke su nam pune praistorijskih knjiga, retko koje nove, a kinoteka  umalo da nestane. Na mestima gde su nekada bile stare kafane i restorani sa svojim specifičnim duhom, koji je bio tema mnogih knjiga naših starijih pisaca, otvaraju se opšte poznati restorani brze hrane, a u najgorem slučaju kockarnice i noćni klubovi...

Odelo našeg grada je zasijalo, postalo novo i popularno. Turisti su oduševljeni i sve više dolaze, jer kako i sami kažu «nema boljeg noćnog provoda u Evropi». Sve je dozvoljeno i moguće.

A šta bi se desilo kad bi skinuli to odelo, šta bismo našli ispod? Ipak je „malo“ bitnija sadržina, suština i istina, jer bismo ispod našli samo tužni skelet duše ovoga našeg belog grada i zemlje, koji vapi za isceljenjem, istinom i barem delićem svog starog duha. A odelo bismo mogli tek posle da mu nadenemo, jer šta vredi novo odelo na praznu suštinu.

Život je takav, i sve dok ne počnemo više da cenimo prave stvari, odelo će nam biti bitnije. Armani, Versaći, Guči moraće da sačekaju na svog gazdu još neko vreme. Valjda će dočekati... jer kako je rekao Džek London:

« Ja sam ja i neću da potčinim svoj ukus jednodušnom sudu čovečanstva. Ako ne volim neku stvar, ne volim je, to je sve; ne vidim nikakve razloge da se pretvaram da volim nešto samo zato što većina voli ili se pretvara  da voli.»