Kako je biti žena u izbegličkom kampu?

Teško, nemaš ništa što si imala pre, možda čak nemaš ni odeću, možda ni deca i muž nisu sa tobom, hiljadu kako i zašto prolaze kroz tvoju glavu. Možda ste svi na okupu, a možda si sama...

Teško, nemaš ništa što si imala pre, možda čak nemaš ni odeću, možda ni deca i muž nisu sa tobom, hiljadu kako i zašto prolaze kroz tvoju glavu. Možda ste svi na okupu, a možda si sama i nemaš nikoga ni tamo ni ovamo…ali imaš zajednicu. Prisilnu zajednicu koju si dobila tako što si pokušala da spaseš svoju živu glavu!

U martu sam sticajem okolnosti provela dan u kampu sa izbeglicama iz Sirije u Holandiji, gradu Nijmegenu! Osmi mart, dan žena, organizovana je klopa, muzika i šta svako od nas može da im ponudi da se žene u kampu osete kao žene vredne pažnje. Ja sam mogla da ponudim masažu ruku, manikir i moju energiju.

Ulazak preko gvozdene ograde, 35 minuta iz centra Nijmegena bajsom, u sred šume…tristotine i nešto duša našlo je krov nad glavom u tom prostoru. Žene sa decom, bez dece, stare, mlade, devojčice i tinejdžerke. Prvo su bile zbunjene, šta mi nudimo to, zašto im dobrovoljno dajemo išta…poput uplašenih srna polako su prilazile i pitale šta mogu da dobiju. Neke su pričale jako malo engleskog, neke nisu znale ništa, ali jezikom tela sve smo se lako sporazumele. A onda, kad su se malo otvorile, napravio se red za sve „usluge“, pogotovo moju, manikir i masaža, sve su htele nalakirane nokte, dodir ulja, masažu i energiju.

Od 13 do 17 i 30h, sedela sam i masirala ih, potpuno izgubivši pojam o ličnim potrebama i vremenu. U tom trenu i ogromnom prilivu različitih energija vreme je stalo. Neke su se “tukle” oko reda, neke su mirno stajale i strpljivo čekale, a neke su samo suznih očiju pitale mogu li i one da dođu na red…bilo je i onih čija duša je bila na tom dlanu koji sam masirala. Poput slomljenih breza, tek umivenih lica punih briga i ožiljaka, pričale su sa mnom bez i jedne reči. Samo dodirom dlana o dlan i očima.

Nismo znale isti jezik, ali smo se razumele!  Jednu ženu neću zaboraviti, suze mi teku i danas kada je ugledam u mom sećanju. Negovane ruke, divno negovano lice, ali puno tuge, topli dlanovi, elegantna kosa i vidljiva muka i grč.  Iz priče saznala sam da ima oko 50 godina…sama je u kampu…želi da se vrati, ne želi da živi bez porodice i prijatelja koje je negde usput izgubila. Shvatila sam da su nju prvu dovezli u kamp, a da joj je rečeno da će joj muž doći istog dana, ali nikada se nije pojavio. Decu nije pominjala, kao da je i to jedan tužan deo njenog života koji nije želela da otvara…ali njena energija je bila toliko čista i divna da sam se posle osetila kao nakon kupanja u moru. Divnih otvorenih dlanova, koji pričaju svoju priču samo vibracijom, ona je meni pružila više nego ja njoj.

Većina žena je dolazila i grlila nas, iznenađene, srećne i tog dana vesele.

Sve od pribora koji sam ponela, moja kolekcija lakova i makazica za nokte, mirišljavih ulja, sve sam im dala kao omađijana, jer šta će meni…i šta će mi! Njima je to bilo kao kuća! Kao mali znak pažnje i simbol da su i dalje žene, vredne poklona i nege.

Izašla sam iz kampa umorna, srećna, tužna i puna neke čudne energije…vožnja bajsom nazad me je probudila, počela je i kiša, ali ništa mi više nije smetalo. Ni te kapi u mojim očima dok sam vozila, glad koju sam osećala, žeđ, bol u nogama od bajkinga i sedenja. Ništa me nije bolelo i sve sam mogla…45 min mi je trebalo do kuće.

Čekao me ON, sa šoljom tople kafe, zagrljajem i širom otvorenih očiju videvši moje lice. Samo sam skinula sve sa sebe, obukla široku majicu i legla pored njega…tog trena na tom kauču sve moje brige su nestale. Bila sam zahvalna na svemu što imam, bilo mi je žao što sam ikada i pomislila da mi treba više.

 http://lolamagazin.com/2016/09/11/kako-je-biti-zena-u-izbeglickom-kampu/